NA DRUŠTVENIM MREŽAMA POJAVILA SE HIT MOLBA ZA POSAO, A KOJU JE NAPISALA 29-GODIŠNJA ANA BILEN.
Njenu molbu pročitajte u cjelosti:
“Dosadilo mi je pisanje standardnih molbi jer mi dosad nisu donijele poslove koje sam htjela. Sada pišem onako od srca i ono šta stvarno želim da napišem, a ne samo da zadovoljim formu molbe za posa. Upravo iz tog razloga ću pisati onako kako mi dođe, odnosno u dijalektu, što ne znači da sam nepismena, znam ja sve to da napišem i na tečnom književnom.
Dakle ovako, ko sam ja? Ja sam žena od skoro 29 godina. Majka sam dvoje djece od devet i pet godina. Da, dobro ste pročitali, devet i pet. Tako je! Postala sam mama sa nepunih 20 godina. Isto tako sam u drugom mjesecu ove godine proslavila devetu godišnjicu braka. Da, sa 19 i po sam se udala! Sa 19 godina sam se odselila iz porodičnog doma u Splitu i otišla da živim u Klanu.
Da vam odmah odgovorim na pitanja koja Vam se sada vrte po glavi. Odgovor na prvo pitanje: Klana je jedno malo mjesto pokraj Rijeke (tako to vole da kažu mještani Klane, ali činjenično je to jedno malo mjesto Bogu iza nogu koje je bliže Sloveniji nego Rijeci).
Odgovor na drugo pitanje: da navikla sam na život u Klani (na sve se čovjek navikne). Odgovor na treće pitanje: zato jer volim svog muža i išla bih sa njim na kraj svijeta. Zašto znam koja pitanja vam se vrte po glavi? Ne zato jer sam prepametna nego zato jer na ta pitanja već 10 godina odgovaram. E sad, zašto vam ja sve ovo pišem? Zato jer vam sve ovo govori o meni kao osobi i radniku više nego šta bi vam rekla tri fakulteta (da sam ih završila).
“Ja mislim da je poslodavcu najbitnije da je njegov zaposlenik vrijedan i da je timski igrač. Zašto? Zato jer mogu ja da imam tri fakulteta (a neman ih) ali ako nemam volje da radim, džabe mom poslodavcu ta moja tri fakulteta.
Ista stvar i sa iskustvom. To što sam negdje radila 10 godina ne znači da sam dobar radnik, niti znači da znam da radim. Ali, ako imam volje da radim, sve ću da naučim, pa čak i ono što nema nikakve veze s mojim obrazovanjem.
Do 19. godine nisam nikad ni jaje ispržila, ma ni plin upalila ako malo bolje razmislim (znam da mi ovo ne ide u prilog zato čitaj dalje). Imala sam moju mamu koja je sve radila za brata i mene (imam je i dalje, živa je, ali u Splitu).
Da nisam radna nema šanse da bi otišla 400 kilometara od kuće gdje mi je sve bilo servirano kao princezi. Sama sam sve naučila, i da kuvam i perem i brinem se za malo dijete.
Sa 19 i po sam se udala i još sam u braku, i to srećnom. Tačka. Pametnom dosta. I da, živim sa svekrvom već 10 godina i slažemo se fenomenalno. Ako to ne govori da sam timski igrač ne znam šta govori.
Ne znan koliko poslodavci žele borbene radnike ali eto ja to smatran kvalitetom. Zašto mislim da sam borbena? Ne mislim, znam. Jer sam sa 15 saznala da imam tumor i sa 15 sam ga izliječila. Hemoterapije, zračenja, sve sam odradila. Svaki dan nakon zračenja sam išla u školu, a nisam morala, mogla sam i kod kuće da ležim, imala sam potpuno pravo na to.
Kad sam prije sedam godina išla na redovne preglede i povela sa sobom moju tada dvogodišnju ćerku doktor me je pitao čije mi je to dijete? Kažem ja moje. A kaže on meni: Vaše nije sigurno jer vi ne možete da imate djecu! Top izjava. Reći ženi da dijete nije njeno. Ko da mogu da zaboravim da sam rađala! Zašto sam vam ovo napisala? Zato da vam pokažem da ja mogu i ono što se ne može.
Eto! Ako ja nisam radnik za poželjeti, ne znam ko je. Mlada, sposobna, pametna, već rodila dvoje i ne misli više, jedva čeka da radi jer je već neko vrijeme domaćica, ma ono… ZA POŽELJETI!
Pa, eto, onaj ko me poželi (kao radnika) nek se javi na moj mejl. Naravno uz molbu šaljem i CV u kojem ćete vidjeti gde sam i šta sam radila. A vidjećete u njemu i moju sliku, da znate kako izgleda taj vanzemaljac koji se slaže sa svojom svekrvom“, zaključila je ona.