Dete je odgajala sama jer je njen tadašnji partner pobegao čim je saznao da će postati otac. Pre dve godine je doživela moždani udar i dijagnostikovan joj je tumor na hipofizi. Iako nije lako što je svom sinu morala da bude i otac i majka, ipak kaže da je srećna žena.
Ovo je priča o Olgici Novičić iz Beograda.
Nije imala nimalo utabanu životnu stazu da po njoj hoda. Uglavnom je to bila kaldrma koja joj je otežavala svaki korak. Kada je imala 29 godina, zatrudnela je sa svojim tada tri godine mlađim partnerom, koji se uplašio roditeljstva i Olgicu Novičić i njihovo još uvek nerođeno dete napustio istog momenta kada je saznao da će postati roditelji. Od tada Olgica samostalno brine o sinu Strahinji, koji sada ima 17 godina, i za sebe voli da kaže da je veliki borac i srećna žena koja ne voli patetiku uprkos svim nedaćama. Pre dve godine je imala moždani udar, a nakon toga joj je dijagnostikovan benigni tumor na hipofizi.
– Moj tadašnji partner nije bio spreman da postane otac. Mi smo bili u vezi četiri meseca i slučajno se desilo. Rekao mi je: „Hajde da abortiraš, ja ću sve da platim“. To za mene nije dolazilo u obzir, ja sam želela taj dar, želela sam da imam dete. Kao već zrela osoba odlučila sam da se borim za tu ljubav koja raste u meni – započinje svoju priču 48-godišnja Olgica.
Strahinja nikada u životu nije upoznao svog oca, iako je jednom pokušao, dok sada više nema ni želju. Jedino ga zanima da li ima braću i sestre.
– Njegov otac me je pozvao samo jednom, i to tri i po meseca nakon porođaja, da pita da li sam se porodila i kog je pola dete. Ja nikada nakon toga nisam ni pokušala da ga kontaktiram, niti da tražim priznanje očinstva, ali Strahinji nikada nisam lošu reč za njega rekla. Jednom je pokušao da stupi u kontakt sa njim, kada je Fejsbuk počeo da se koristi. Poslao mu je zahtev za prijateljstvo, ali kada je čovek na osnovu slika shvatio ko je u pitanju, samo je izbrisao profil – priseća se ova mama.
Olgica navodi da se uvek trudila da bude i otac i majka svom sinu.
– Njemu je to bilo zanimljivo da čuje kad je bio mali. Govorila bih mu: „Zašto ne bih ja sa tobom mogla da igram fudbal i da idem na utakmice?“ Trudila sam se da mu nadomestim sve, iako to nekada nije bilo lako. Pitao bi me nekad i zašto mu tata nije pisao, ali to nije dugo trajalo. Ja sam ga pitala i da li želi da pokušamo da ga pronađemo, ali više to ne želi, kada su već prošle tolike godine. Od njega bi pristao samo da mu plaća alimentaciju. To bih uradila zbog njega. Ja nikada ništa nisam želela od tog čoveka, ali je pokretanje postupka dokazivanja očinstva skupo jer za DNK test treba dosta para – kaže Olgica.
“Ili me porađajte ili me ubijte”
Kada je ostala u drugom stanju, Olgica je bila toliko srećna što će dobiti dete da je nije interesovalo ni kog će pola biti beba. Slučajno je saznala u osmom mesecu na pregledu, kada je doktorka to nehotice rekla. Sam porođaj je bio veoma težak i njih dvoje su jedva preživeli.
– Doktor nije hteo da me porodi. Došao je drugi na noćno dežurstvo i pitao tog doktora: „Je l’ hoćeš da ubijemo ženu?“ Ja sam im upravo to rekla: „Ili me porađajte, ili me ubijte“. Upravo zbog tog odugovlačenja Strahinju su morali da reanimiraju po rođenju jer je ostao bez plodove vode, ali se srećom to završilo bez posledica. Mene su takođe jedva probudili iz anestezije i iz bolnice smo izašli posle 12 dana – seća se Olgica tih dana.
Najveću podršku imala je od svog tate, koji je u početku bio skeptičan kako će ona to pregurati sama, ali je kasnije poludeo za Strahinjom i uvek je bio tu za njih. Osim na oca, uvek je mogla da se osloni i na majku, koja je u tom momentu imala drugi brak, ali i sestru Aleksandru, za koju kaže da je njena zvezdica i posebna osoba u životu.
– Počela sam da radim tek kada je Strahinja imao pet-šest godina. Do tada sam primala socijalnu pomoć, koja nije bila ni sto evra. Ali uvek su tu bili za mene moj pokojni otac, mama i sestra. Nije bilo lako. Sam kupaš dete, nemaš vremena ni za šta drugo kada je dete malo, ali pregurali smo – priča Olgica, koja kaže za sebe da je jaka žena.
Pre dve godine doživela je moždani udar
Upravo zbog toga što je sama morala da ponese veliko breme na svojim leđima i da se za budućnost svog sina bori samostalno, iscrpljenost i stres su 9. marta 2019. uzeli svoj danak.
– Bila sam šef jednog uplatnog mesta i radila sam stalno. Imala sam i obaveze oko deteta i velika odricanja. Fizički više nisam mogla sve da postignem i osetila sam veliki umor. Bila sam na stanici nakon posla i osetila sam bol u glavi i kočenje vilice. Pozvala sam taksi, ali više nisam mogla ni da govorim i rukom sam mu pokazivala gde da me vozi. Ne sećam se ni kako sam stigla kući i samo sam legla u krevet. Strahinja je bio jako zabrinut kada me je video kako izgledam i pozvao je hitnu pomoć. Odvezli su me odmah u „Svetog Savu“, a nakon tri nedelje sam otišla u Slankamen, gde sam provela tri meseca – priča Olgica.
Ona je na bolovanju bila ukupno devet meseci, a u međuvremeno joj je dijagnostikovan i benigni tumor na hipofizi.
– Sada sam dobro. Pijem terapiju i redovno idem na kontrole, vadim krv i pijem lekove za srce.
Finansijski nije lako, ali smo srećni
Olgica kaže da od svoje plate od 40 hiljada gleda da pokrije sve račune i napuni frižider, a sve ostalo je luksuz.
– Sebi mesečno plaćam lekove, sama se farbam, od garderobe kupujem samo najneophodnije i kada je krajnja nužda. Ne idemo na more niti u banju, ni dete, ni ja. Iako mi je teško što ne mogu svom detetu da priuštim sve, a o sebi da ne govorim, ipak je bitno da idemo napred. Ja sam u suštini veoma srećna žena jer imam dete koje je srednjoškolac, dobar đak, sportista, vredan, ima i završenu nižu muzičku školu. Njemu uvek govorim: „Šta god da se desi, ti si onaj koji ide dalje“ – završava svoju priču Olgica, koja jeste u potpinosti onakva kako sebe opisuje – vedra, jaka žena, borac.