Beograđanka se sa mužem vraćala iz Herceg Novog, pa doživela UŽAS: “Bi me u trenutku strah od ljudi”

Odsustvo straha u trenucima kada se događaju slične stvari, kako kaže, omogućilo joj je da reaguje najbrže i najbolje što može U životu samo na sebe možeš da se osloniš – u najkraćem bi se mogla opisati lekcija koju je jedna Beograđanka naučila, čini se na najteži mogući način. Okružena sa čak 150 ljudi dok se njen suprug borio za vazduh, u sekundi koja se činila kao večnost, pred sobom je gledala tužnu sliku društva, „operisanog“ od empatije.

– Pre nekoliko godina vraćala sam se sa mora iz Crne Gore sa svojim suprugom. Krenuli smo negde oko sedam uveče iz Herceg Novog i nekako iza ponoći, negde na Zlatiboru, vozač autobusa odluči da napravi pauzu. Zaustavio je autobus ne prišavši dovoljno ivičnjaku, pa je između njega i vrata ostala rupa. Pošli smo napolje, a ja sam išla ispred mog supruga. Na vratima se stvorila gužva, pa su se još neki ljudi „ubacili“ između nas. Silazeći, vidim rupu i prokomentarišem kako neko može da upadne u nju i polomi nogu – priseća se ona.

Sinulo joj je da sačeka supruga da siđe, ali kako je autobus bio pun putnika, pomerila se sa izlaza da ne smeta.

– Razmišljala sam o tome kako na tom odmaralištu higijenski uslovi u toaletu nisu baš na zavidnom nivou, jer je vazduh strašno zaudarao i pitala se kako bilo ko može da uđe unutra. U jednom momentu neki ljudi se uskomešaše i ja ugledam kako neki momak pomaže mom mužu da ustane. Onako nerasanjen, tačno kako sam i pomislila, upao je u onu rupu i povredio se. Pretrčim tih par koraka i pomognem mu da se pomeri malo dalje. Samo nekoliko trenutaka kasnije kada je već ustao, moj muž se onesvesti – kaže žena za Blic.

Nekako je uspela da ga povuče i naslanjajući ga na sebe, spusti mu glavu polako na beton.

– Kako on pade, tako se svi oni ljudi oko nas razbežaše. Onaj momak što mu je pomagao, kaže ide po vodu i pobeže i on. U trenutku pomislih koliko su ljudi u stvari – neljudi. Sekunda je večnost nekad, a u toj jednoj sekundi shvatam da ako ne povratim svog supruga iz nesvesti, ugušiće se! Videla sam onu modru boju kako mu prekriva lice i čula kako se guši. Shvatam da nemam ništa, ni vodu, ni snagu da ga okrenem da može da diše – opisuje Beograđanka.

Nekoliko sekundi se pitala šta da uradi, a onda joj je sinulo.

– Znam da lekari bude pacijenta ponekad tako što ga šljusnu po obrazu. Zamahnem iz sve snage, onako iz suprotnog pravca, od slepoočnice do brade i raspalim svog dragog desnim dlanom. Dade Bog, probudih ga odmah! Pomogoh mu, ustade nekako. Noga počela da otiče, ali vidim nema podliva, ništa nije polomljeno. Bolelo ga je, opet mu pomognem da se vratimo u autobus – priča ova žena.

“Bi me u trenutku strah od ljudi”
Svedoči kako od autobusa punog putnika, niko nije pružio pomoć njenom suprugu.

– Od onoliko ljudi niko ni da upita šta bi? Da li nam treba voda, nešto? Niko! Posle sat vremena kada me je prošao šok, shvatila sam da bi to bila njegova poslednja noć u životu da je bio sam i prođoše me trnci. Bi me u trenutku strah od ljudi! Onda mi se zgadila i nebriga i sebičnost i zaključujem koliko malo ljudskog ima u ljudima. Više nisam zaspala plašeći se da se opet ne onesvesti. Znala sam da je to bilo samo od šoka zbog povrede i verovatno od sramote što je upao u rupu. Sramote od mišljenja „tih“ naših sapunika i drugih ljudi iz drugih autobusa koji su tu stajali. Bilo ga je sramota od tih sto pedesetak duša što sebe zovu ljudima i jednog koji je bar pokušao da bude čovek – priseća se Beograđanka.

Ipak, nisu to jedine posledice koje je par osetio niti sve što je naučio te večeri.

– Prsti od moje ruke na njegovom obrazu duže su se poznavali nego otok na nozi. Sreća, potamneli smo od sunca, pa ni oni što su primetili nisu bili sigurni, pa nisu ni pitali. Kad smo se vratili ispričam deci šta se dogodilo, nek znaju šta znači biti čovek, da se u trenutku vidi ko je kakav i da ponekad trenuci svrstavaju u ljude i neljude. Pitam se koliko li košta pitati nekoga možeš li mu i kako pomoći, pa ako ne treba – još bolje – kaže ona.

Odsustvo straha u trenucima kada se događaju slične stvari, kako kaže, omogućilo joj je da reaguje najbrže i najbolje što može.

– Glava mi se ohladi u trenutku i svi moji postupci su ispravni. Kasnije to dođe na naplatu u vidu nesanice, razočaranje, ali baš u tim trenucima sam racionalna, staložena i hladna. E sad, ponekad se i posle 30 godina braka posvađamo oko toga zašto je kanta za đubre ostavljena ukoso ili što još nisam spremna, a on upalio auto, pa pomislim kako sam onda imala šansu da ga raspalim još koji put, pa da bude i „vuk sit i ovce na broju – zaključuje Beograđanka. (objektiv.rs)