S vremena na vreme, meštani su, noću, kada je bilo upaljeno svetlo, u kući viđali siluetu muškarca, ali nisu znali da je reč o sinu kojeg je majka, od ranog detinjstva, zatvorila u kuću, pomno ga skrivajući od sveta, piše Večernji.
Nikad nije upoznao druge ljude
Dragu nikada nije videla čak ni supruga njegovog brata, iako su prvih godina braka živeli na istom kućnom broju i delili dvorište.
Ukratko, gotovo šest decenija, nesrećni čovek zapravo nije postojao, jer za njega niko, osim par članova njegove porodice, nije znao. Nije se igrao s vršnjacima, nije slavio rođendane, nije išao u školu…
Drago nije izlazio iz kuće, uživao u toplini sunca, osetio vetar na licu, udisao svež vazduh. Bio je 24 sata, 7 dana u nedelji, zatvoren u četiri zida svoje male sobe. Jedini prozor, na toj sobi tuge, gledao je na dvorište i bio je, poput zatvorskog, osiguran rešetkama, koje su bile postavljene na sve prozore kuće strave, izgrađene početkom prošlog veka.
Iz male sobe, koja je bila čitav Dragin svet, nije se moglo direktno izaći. Put, prema izlazu u dvorište, vodio je kroz kuhinju, u kojoj je spavala njegova majka. Vrata te sobe preko dana su uvek bila zaključana. Tek uvče bi bila privremeno otvorena.
Nije znao čemu služi kupatilo, komšije nisu znale da postoji Majka Veronika ga je, naime, tek pod okriljem mraka, puštala u kuhinju. Slučajni prolaznici bi, u prostoriji u kojoj je gorelo svetlo, tada videli siluetu muškarca.
Bio je najstariji od trojice braće
Kako se tada saznalo, Drago je Veroniki i njenom suprugu Ivanu bio najstariji sin. Večernji piše da se Drago, još kao veoma mali razboleo, pa su ga, kako su meštani pretpostavljali, zbog sramote, zatvorili u kuću, da ga niko više nikada ne vidi.
Dragino ime je poslednji put u dokumentima evidentirano 1978. Tadašnja invalidska komisija u Osijeku, 7. marta zabeležila je da je, kao četvorogodišnjak, lečen na Šalati. Spominje se i otpusna lista dečje klinike Rebro, iz 1963. godine, kada je nesrećnom dečaku dijagnostifikovan teži stepen mentalne retardacije.
Stručnjaci su tada naveli da ne govori, iako dobro čuje. Opisali su ga kao mirnog, plačljivog i duševno zaostalog.
Kako je Veronika bila Mađarica, iz njihove se kuće najčešće čuo mađarski jezik. Kasnije se ispostavilo da Drago ne razume hrvatski, jer mu se čitav život majka i obraćala samo na mađarskom.
Kako je Drago završio?
Tek nakon što je 2007, tada 59-godišnji Drago, ponovo rođen, ovaj nesrećni čovek je ponovo počeo da postoji i za sistem.
Posredstvom Centra za socijalni rad, smešten je u hraniteljsku porodicu, kod Valerije Morić, u Kneževim Vinogradima. Kod odabira hranitelja, jedan od osnovnih uslova bio je da nova porodica nesrećnog Draga zna mađarski, jedini jezik koji je ikada čuo i na kojem mu se majka obraćala. Hrvatski nije razumeo, a po rečima hraniteljke, nije mogao razumeti ni čitave rečenice, nego samo reči, poput dođi i sedi.
Prvih desetak dana, nakon dolaska u porodicu, Drago bi, svaki put kada bi neko ušao u njegovu sobu, navlačio pokrivač preko glave. Nije dao da se presvuče niti opere.
Srećom, situacija se s vremenom popravila. Počeo je da nosi pelene, hraniteljka je ispričala da je, ponekad, uhvati za ruku ili prisloni svoj dlan na njen obraz. Iako je mogao da se kreće, godine “zatočeništva” učinile su svoje te je nerado ustajao iz kreveta. Hraniteljka mu je obroke donosila u sobu.
“Voli da jede variva, ali najdraži su mu slatkiši. Njima se raduje poput malog deteta, što on, na mentalnom nivou zapravo i jeste”, ispričala je tada Valerija. Zašto je porodica bolesnog Dragu osudila na strogu kaznu kućnog zatvora, da li su ga se sramili ili su se pribojavali njegovog nepredvidivog ponašanja, tu su tajnu Dragini roditelji odneli sa sobom u grob. (Kurir.rs / Večernji list)
Lako i Fino
Komentari
Budite prvi koji će komentirati.