Kad smo oženili sina, suprug i ja smo rešili da im ustupimo kuću, a da za nas dozidamo dve sobe i kupatilo uz već postojeći objekat. Od prvog dana snaja nije imala nikakvu komunikaciju sa nama, razlog nismo nikada saznali, ali je problem što se i sin polako udaljavao.
Ovako počinje ispovest baka iz Pirota kojoj su navodno sin i snaja oteli penziju.
– Kad je suprug preminuo ostala sam sama sa malom penzijom. Sin i snaja su imali problema sa poslom, imali su niska primanja, a u isto vreme su školovali dvoje dece – priča starica svoju tužnu ispovest.
Sin i snaha su se zaduživali, računi za struju i komunalije, samo su rasli.
– I ja sam se ponudila da podignem kredit da izmire dugovanja. U međuvremenu sam obolela pa sam sinu dala ovlašćenje da mi podiže penziju. Kako sam mu dala karticu, više dinar nisam videla, a tome ima već desetak godina. Kao kučetu mi unesu hleb i nešto malo namirnica i ja se snalazim kako znam i umem – ispričala je baka koja je tražila anonimnost.
Ovo je samo jedna od tužnih priča starih osoba zlostavljenih od svojih najdražih koju su na terenu zabeležile članice i aktivistkinje Udruženja žena “Lav” iz Pirota i ispričale je Jugmedii.
Udruženje žena “Lav” iz Pirota je u poslednjih nekoliko godina realizovalo brojne projekte koji se bave problemima ranjivih kategorija stanovništva u koje svakako spadaju ostarela lica. U okviru projekata “Otvorena vrata” i “Mesto pod suncem” članice i aktivistkinje udruženja su deleći flajere i promo materijal na terenu, razgovarale sa brojnim predstavnicima ove populacije i beležile probleme kao i predloge rešenja njihovih problema.
Članica Udruženja Snežana Manić kaže da je starost sama po sebi teška, međutim,u situaciji kad su roditelji ostavljeni i zaboravljeni od dece i bližnjih, onda ne postoje reči koje bi opisale tu patnju.
– Roditelji uglavnom imaju opravdanje za svoju decu (besparica, nezaposlenost, školuju decu, grade kuću…) i nerado govore o bilo kojoj vrsti zanemarivanja i zlostavljanja. Ipak, posle višemesečnog istraživanja, iskristalisalo se nekoliko problema koji su zajednički za većinu starih: nepostojanje Doma za starije u Pirotu (veliki broj starih lica u gradu se izjasnilo da bi samoću rado zamenili boravkom u domu), neadekvatna zdravstvena zaštita i zbrinjavanje prvenstveno dementnih lica kojih među starima ima mnogo, siromaštvo i besparica su prisutni u većoj meri među starima koji žive u selima – kaže Manić.
Baka i deka brinu o tri unuka
Manićeva je prepričala susret sa još jednom zlostavljanom bakom tokom istraživanja članica Udruženja “Lav” iz Pirota.
– Imali smo dve ćerke. Jedna je nažalost preminula mlada. Ova druga više puta se udavala, izrodila troje dece, a kako koje je rađala ostavljala ga je kod nas i odlazila dalje. Za očeve dečaka ne znamo gde se nalaze, majka se retko javlja, a još ređe dolazi. Prođe neki duži period, ona se pojavi, kobajagi će da preuzme brigu o deci, a onda se posvađa sa nama pretuče me i ode – rekla joj je baka.
Dodala je i da ne zna kako bi živeli da joj nije dobrih ljudi i lokalne samouprave jer je i uz svu pomoć koju dobijaju mnogo teško.
Sve to ilustruje konkretnim podacima sa terena.
– U neformalnim razgovorima sa rođacima, prijateljima i komšijama ipak smo došli do saznanja da je nasilje nad starima prisutno, fizičko u manjoj meri, dok je ekonomsko poprilično zastupljeno. Možda zvuči nelogično, znajući kolike su penzije i koji broj starih prima minimalni iznos, ali nažalost sve više je penzionera koji izdržavaju decu i unučiće. Nekada to rade dobrovoljno, ali se dešava i da im novac uzimaju prisilom – kaže Manić.
Članice udruženja zabeležile posebno apostofiraju priču s početka teksta koja je upravo primer o zanemarivanju starijih osoba. Manićeva napominje da je ovakvih ili sličnih priča bilo na desetine.
– Na ovim prostorima je uvreženo mišljenje da je roditelj “dužan” da brine o deci dok je živ. Sa druge strane, deca roditeljima ništa ne duguju jer i oni su već roditelji te moraju da brinu o svojoj deci. Nismo zabeležili ni jednu ličnu priču o fizičkom nasilju, ali su sagovornici navodili primere gde su unuci tukli dedu i babu da im daju pare za telefon, da je sin fizički maltretirao oca da mu prepiše imanje, da sin i snaja vezuju dementnu staricu i tuku je jer “ne sluša” – rekla je Manićeva.
Za mnoge je nasilje “porodična tajna”
– Starije osobe uglavnom osećaju stid i sramotu da priznaju da ih zlostavlja neko kome veruju. One se plaše osvete ili kazne i zabrinute su za svoju budućnost – ko će o njima brinuti ako prijave? Za njih je nasilje koje trpe “porodična tajna”. Najčešće starije osobe nisu svesne toga koja su njihova prava po zakonu i koje su to institucije koje im mogu pomoći. Zbog toga je važno da starija osoba ima pristup informacijama na osnovu kojih može da donose odluke i da ima na umu raspoložive vrste pomoći u zajednici. Ovo može uključiti podršku i pomoć članova porodice ili prijatelja, zdravstvenih službi, socijalnih službi, policije, pravnika ili članova verskih zajednica. Međutim, svedoci smo da sistem još ne funkcioniše na efikasan način i da je to razlog više što stara lica ne prijavljuju nasilje – objašnjava Snežana Manić.